logopedsko-defektološki kutak
POREMEĆAJ IZ SPEKTRA AUTIZMA (PSA)
Prema DSM-5 Međunarodnoj klasifikaciji bolesti kriterijumi za postavljanje dijagnoze poremećaja iz spektra autizma su:
A. Kontinuirani deficiti u socijalnoj komunikaciji i socijalnim interakcijama u različitim kontekstima, manifestovano kao (sva tri kriterijuma moraju biti zadovoljena):
1. Nesposobnost socio-emocionalnog reciprociteta: neadekvatni socijalni pristupi, nesposobnost recipročne komunikacije, smanjena želja za razmenom interesovanja, iskustava, emocija (na primer – izbegavanje kontakta očima, neuzvraćanje osmehom na osmeh, nereagovanje na poziv imenom);
2. Deficit u ostvarivanju neverbalne komunikacije radi uspostavljanja socijalnih interakcija (slab ili nikakav kontakt očima, slaba integracija verbalne i neverbalne komunikacije, nerazvijeni gestovi, nedostatak mimične ekspresije);
3. Nemogućnost razvijanja, održavanja i razumevanja relacija (problemi u ostvarivanju prijateljstava, imaginativnoj igri, nedostatak interesovanja za decu, nepostojanje straha prema strancima).
B. Restriktivni, repetitivni oblici ponašanja, interesovanja, aktivnosti, manifestovano kao (najmanje dva kriterijuma moraju biti zadovoljena):
1. Stereotipni ili repetitivni motorni pokreti, upotreba objekata, govora, ređanje igračaka u liniju, eholalija, idiosinkratske fraze;
2. Potreba za održavanjem jednoobraznosti, nefleksibilnost u dnevnim rutinama, prisustvo rituala (uznemirenost prilikom i minimalnih promena, rigidan misaoni tok);
3. Visoko restriktivna i fiksirana interesovanja, izraženog intenziteta (snažna povezanost sa neobičnim objektima, cirkumskriptna ili perservativna interesovanja);
4. Hiperreaktinost ili hiporeaktivnost prema senzornim stimulusima (bol, temperatura, zvukovi, tekstura, njuškanje, dodirivanje, svetlost itd.).
C. Simptomi moraju biti prisutni u ranom razvojnom periodu (ali se u potpunosti mogu manifestovati tek onda kada se uspostave jasni socijalni zahtevi, isto kao što mogu biti maskirani naučenim obrascima kasnije u životu).
D. Simptomi uzrokuju klinički značajnu nemogućnost socijalnog, radnog funkcionisanja.
E. Ovakva stanja nisu posledica intelektualnih zaostajanja, odnosno smetnje se ne mogu bolje objasniti intelektualnim teškoćama. Međutim, poremećaj iz spektra autizma i intelektualne teškoće se mogu pojaviti u komorbiditetu, ali u tom slučaju za postavljanje dijagnoze PSA socijalno-komunikacione veštine moraju biti značajno ispod opšteg razvojnog nivoa, odnosno ispod neverbalnih veština.
Podaci o učestalosti PSA zavise od metodologije istraživanja, starosne grupe koja se opisuje i promene u dijagnostičkim kriterijuma tokom vremena. Procena prevalencije PSA među školskom decom uzrasta 7-12 godina u Južnoj Koreji (2011) iznosila je 2,6% (1:38), u Meksiku 0,87 (1:115), u Indiji (2017) 0,23, u Britaniji 116 na 10 000 (1:86); dok studije u SAD-u (2014) registruju prevalenciju od 1,5 (1:68) među osmogodišnjacima, a 2,24 (1:45) u populaciji dece 3-17 godina.
Studije sprovedene širom sveta posle 2000. godine nisu potpuno uporedive, ali zajednički je trend porasta poremećaja iz spektra autizma u svim zemljama. Na osnovu epidemioloških studija sprovedenih tokom poslednjih 50 godina izgleda da se prevalenca poremećaja iz spektra autizma globalno povećava. Postoji mnogo mogućih objašnjenja za ovo očigledno povećanje, uključujući podizanje svesti i znanja, proširenje dijagnostičkih kriterijuma, unapređenje dijagnostičkih instrumenata (alata) i bolje izveštavanje.
Poremećaj iz spektra autizma je zastupljenji kod dečaka nego kod devojčica (uglavnom se pominje odnos 4-4,5:1 u korist dečaka). Novija istraživanja pokazuju da je možda u pitanju nedovoljno prepoznavanje znakova PSA kod devojčica.
Tačan uzrok ovog poremećaja nije poznat. Istraživači se slažu da je etiologija poremećaja iz spektra autizma kompleksna i multifaktorska, kao i da se radi o sadejstvu genetskih i sredinskih faktora, ali još uvek je nedovoljno razjašnjena uloga koju svaki od ovih faktora ima u etiologiji PSA, što je i predmet intenzivnih istraživanja poslednjih desetak godina.
U literaturi su opisana tri modela početka PSA. Prvi obrazac pojavljuje se kod većine dece i upućuje na to da ostupanja postaju očigledna u prvoj godini života ili ubrzo nakon prvog rođendana deteta. Drugi obrazac očituje se blagim zaostajanjem do oko druge godine života i nakon toga postupnim ili naglim razvojem zaostajanja i postizanjem platoa. Treći obrazac uključuje regresiju: nakon tipičnog ili gotovo tipičnog razvoja sledi zastoj u sticanju veština i gubitak ranije stečenih jezičkih, socijalnih i/ili motoričkih veština.
Regresija se događa kod 15 do 40% dece sa poremećajem iz spektra autizma, često u drugoj godini života. Između ostalih ponašanja, deca prestaju koristiti reči sa značenjem, odazivati se na svoje ime ili spontano oponašati druge. Postoje dokazi da deca koja regresiraju, pokazuju teže simptome i lošiji ishod od dece sa drugim tipovima početaka.
Osobe sa poremećajem iz spektra autizma često imaju teškoće vezane za kognitivno funkcionisanje, teškoće u učenju i upotrebi jezika, kao i medicinske, emocionalne i probleme u ponašanju. Preko 70% osoba sa poremećajem iz spektra autizma zadovoljava kriterijume za postavljanje dijagnoze bar još jednog fizičkog ili mentalnog problema. To su, najčešče, problemi sa spavanjem, problemi sa ishranom, epilepsija, anksiozni poremećaji, depresija, problemi pažnje, problemi motorne koordinacije, senzorna senzitivnost, samodestruktivna ponašanja i samopovređivanja i druga ponašanja koja neretko podrazumevaju i agresiju prema sebi i drugima. Sve opisano u velikoj meri utiče na kvalitet života osoba sa PSA, njegove porodice i ostalih u okruženju, što često vodi socijalnoj vulnerabilnosti i isključenosti iz opštih društvenih tokova.
Specijalističku procenu odnosno dijagnostiku sprovode samo profesionalci koji imaju dovoljno iskustva i veština da postave dijagnozu PSA. U ovom trenutku u Srbiji dijagnozu poremećaja iz spektra autizma postavlja dijagnostički tim na čijem čelu je dečiji psihijatar, a čine ga i klinički psiholog i defektolog. U drugim sredinama dijagnozu postavljaju pedijatri sa subspecijalizacijom iz razvojne pedijatrije, odnosno dečiji neurolozi sa svojim timovima u čijem sastavu su klinički psiholozi i defektolozi.
Individualne teškoće i snage osoba sa PSA variraju u velikoj meri. Zato je veoma značajno uraditi funkcionalnu razvojnu procenu. Procena funkcionalnog statusa deteta/mlade osobe u razvojnim domenima pomaže da se razumeju kapaciteti i potrebe deteta i porodice i neophodna je za razvoj kvalitetnog individualnog plana podrške.
Funkcionalna razvojna procena obuhvata procenu funkcija i aktivnosti svih domena – motoričkog, socijalnog, emocionalnog i kognitivnog razvoja, aktivnosti komunikacije i samostalnog života/brige o sebi te funkcije čula.
Informacije o funkcionalnosti i teškoćama u funkcionisanju se dobijaju anamnestički, primenom instrumenata procene i klinički.
Po definiciji, sve osobe sa PSA imaju poteškoće u komunikaciji koje variraju od izraženog problema sa razumevanjem i govorom do suptilnih pragmatičkih ili funkcionalnih problema sa upotrebom jezika (na primer, korišćenja metafore, nerazumevanje sarkazma).
Osobe sa PSA mogu imati različite intelektualne, neuropsihološke i adaptivne poteškoće. Kognitivna ili neuropsihološka procena neće otvrditi dijagnozu PSA ali će umnogome pomoći da se razumeju potrebe i nedostaci svakog pojedinca. Ona može biti korisna prilikom identifikovanja određenih intelektualnih smetnji (kao dodatna diferencijalna dijagnoza), odnosno pri proceni koja je od dostupnih intervencija potrebna za svako dete sa PSA ponaosob.
Procena adaptivnog funkcionisanja može biti od pomoći prilikom prikupljanja informacija o detetovom ponašanju kod kuće ili u vrtiću/školi. Ovi vidovi ponašanja mogu biti drugačije razvijeni od kognitivnog funkcionisanja deteta i mogu ukazivati na nedostatke na kojim treba dodatno raditi.
Planiranje intervencija za decu i mlade osobe sa PSA podrazumeva multidimenzionalni i multisektorski pristup. Potrebno je da intervencija bude kontinuirana i indvidualizovana. U svakom pojedinačnom slučaju pristup se mora individualizovati i za svako dete/adolescenta treba individualno odrediti najbolje moguće podrške i intervencije u skladu sa njegovim ličnim problemom i u odnosu na mogućnosti porodice, lokalne zajednice i specifične organizacije društva u kojem dete živi. Podrška deci/mladima sa PSA je dugotrajna i roditelji od početka moraju biti upoznati sa tim kako bi rasporedili snage i resurse i kako bi bili spremni na modifikacije terapijskih pravaca koje su neophodne tokom rasta i razvoja deteta, kao i zbog promene zahteva društvene zajednice.
Uopšteno, ciljevi terapije su umanjenje glavnih simptoma i ponašanja, omogućavanje pojedincu da dosegne svoj puni potencijal, tretman svakog dodatnog simptoma ili problema koji otežava napredak ili uzrokuje značajnu uznemirenost, podrška roditeljima ili starateljima kroz edukaciju kao i ostale specifične strategije koje su zasnovane na dokazima i naučno proverene.
Ipak, važno je istaći da ne postoji intervencija, ma koliko bila zasnovana na dokazima, koja ima efekte kod svih osoba sa PSA, niti postoji intervencija koja će uvek biti u istoj meri efikasna u različitim periodima života.
U realizaciji različitih modela intervencija – metoda (porodično orijentisane intervencije, defektološki tretman, logopedski tretman, psihoedukacija roditelja, floortime pristup, bihejvioralne intervencije, rana stimulacija, reedukacija psihomotorike, senzorna integracija, integracija primitivnih refleksa, neurofeedback tretman, Tomatis® trening, PESC, muzikoterapija, tretmani uz pomoć životinja…) obično se angažuju defektolozi, logopedi, psiholozi i drugi terapeuti i osobe osposobljene za pomoć deci i porodici koja ima člana sa PSA, koji, u najvećem broju slučajeva, moraju imati dodatne edukacije za određeni tip intervencije.
PSA je doživotno stanje i osobe sa PSA imaju različite potrebe (obrazovne, zdravstvene, socijalne i druge) u vezi sa ovim stanjem celog života.
Kratkoročni i dugoročni ishodi PSA izuzetno su varijabilni, tako da se na ranom uzrastu, a naročito pre treće godine života, ne može dati pozdana prognoza.
U ovom trenutku znamo da su očuvane intelektualne sposobnosti i pojava govora do pete godine života povezane sa mogućim boljim ishodom.
Brojna istraživanja pokazuju da su efekti rane intervencije u značajnoj meri određeni karakteristikama deteta i njegovog okruženja. Mogućnost da se ranom intervencijom utiče na ključne kliničke simptome PSA zavisi kognitivnih i komunikativnih sposobnosti deteta pre intervencije, vremena kada je tretman započet (intervencija treba da počne što je ranije moguće, ne postoji prerano vreme za ranu stimulaciju) i uključivanja roditelja u realizaciju tretmana.
KORIŠĆENA LITERATURA:
1. Begovac, I. (Ur.). (2021). Dječja i adolescentna psihijatrija. e-izdanje: Sveučilište u Zagrebu Medicinski fakultet2. Milica Pejović Milovančević (urednik): Smernice za skrining, dijagnostiku i intervenciju kod dece i odraslih sa poremećajima iz spektra autizma. Institut za mentalno zdravlje, Beograd, 2020
3. Allen C. Israel, Rita Wicks-Nelson (2021). Psihologija abnormalnog doživljavanja i ponašanja djece i adolescenata: s dopunama iz DSM-a-5. 8. izdanje. Naklada Slap. ZagrebNAPOMENA:
Kompletan autorski sadržaj na našem sajtu koji uključuje grafičke, tekstualne, programske i ostale materijale, nalazi se pod zaštitom važećeg Zakona o autorskim i srodnim pravima. Zabranjeno je prenošenje tekstova u celini ili delova tekstova bez navođenja autora i izvora kao i linka ka našem sajtu (www.igromdoreci.com).