psihološki kutak
POREMEĆAJ PAŽNJE SA HIPERAKTIVNOŠĆU (ADHD)
Prema MKB – 11 Međunarodnoj klasifikaciji bolesti poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću (ADHD) karakteriše trajni obrazac (najmanje 6 meseci) nepažnje i/ili hiperaktivnosti – impulsivnosti koji ima direktan negativan uticaj na akademsko, profesionalno ili socijalno funkcionisanje. Izraženost nepažnje i hiperaktivnosti – impulsivnosti je izvan granica varijacija koje su očekivane za starost i nivo intelektualnog razvoja. Za razliku od ranijih klasifikacija, MKB – 11 je ,,proširio’’ ADHD i na odraslo doba (prvi simptomi se moraju javiti pre 12 godine). Simptomi ADHD-a se javljaju u detinjstvu, a većina dece sa ADHD-om će nastaviti da ima simptome i tokom adolescencije. Jedan deo njih će imati smetnje i dalje, u odrasloj dobi, s tim što tada uglavnom dolazi do smanjenja intenziteta hiperaktivnosti, dok, sa druge strane, postaju izraženi problemi loše organizacije i zapostavljanja obaveza. Istraživanja pokazuju da ADHD sa sobom nosi povećan rizik za anksioznost, depresiju, zlostavljanje, nisko samopouzdanje i probleme sa ponašanjem u adolescenciji i odraslom dobu.
Nepažnja se odnosi na značajne poteškoće u održavanju pažnje na zadacima koji ne pružaju visok nivo stimulacije ili česte gratifikacije (nagrađivanja), na nizak prag za distrakciju pažnje i na problem sa organizacijom.
Hiperaktivnost se odnosi na prekomernu motornu aktivnost i poteškoće sa mirovanjem, najočiglednije u strukturisanim situacijama koje zahtevaju samokontrolu u ponašanju.
Impulsivnost je tendencija delovanja kao odgovor na neposredne stimuluse, bez promišljanja ili razmatranja rizika i posledica.
Relativna ujednačenost i specijalne manifestacije poremećaja pažnje i hiperaktivno – impulsivnih karakeristika variraju među pojedincima i mogu se menjati tokom razvoja.
Za postavljanje dijagnoze, simptomi i znaci nepažnje i/ili hiperaktivnosti – impulsivnosti moraju biti evidentni u više situacija ili u različitim okruženjima (na primer: kod kuće, u školi, na poslu, sa prijateljima ili rođacima), ali će verovatno varirati od različitih faktora okruženja.
Gore navedeni simptomi se ne mogu bolje objasniti postojanjem drugog mentalnog poremećaja, poremećaja ponašanja ili neurorazvojnog poremećaja i nisu nastali usled dejstva određene supstance ili leka.
Podaci o učestalosti ADHD-a zavise od metodologije istraživanja, starosne grupe koja se opisuje i promene u dijagnostičkim kriterijuma tokom vremena i uglavnom variraju od 3-10% za decu školskog uzrasta i 1,4-4,2% kod adultne populacije. Podaci iz nacionalnog istraživanja u SAD rađenog 2016. godine pokazali su da je 9,4% dece uzrasta 2-17 godina imalo postavljenu dijagnozu ADHD-a, uključujući 2,4% dece uzrasta 2-5 godina.
ADHD je zastupljenji kod dečaka nego kod devojčica (uglavnom se pominje odnos 3:1 u korist dečaka), dok je u odraslom dobu odnos polova ujednačen.
Etiologija ovog poremećaja je kompleksna i nedovoljno poznata. Nasledna komponenta svakako igra veoma značajnu ulogu.
Istraživanja pokazuju da čak 50-95% dece sa ADHD-om imaju barem jedan komorbidni poremećaj, koji se često održava i u odraslom dobu. Najčešći komorbiditeti u dečijem i adolescentnom uzrastu su: poremećaji u učenju, poremećaj protivljenja i prkosa, poremećaj ponašanja, anksiozni poremećaji, tik poremećaji, poremećaj iz spektra autizma. Zbog preklapanja nekih kliničkih karakteristika i simptoma, postavljanje dijagnoze(a) je često veoma otežano.
Pre zvanične upotrebe DSM-5 klasifikacije (dijagnostičko-statističkog priručnika Američke psihijatrijske organizacije) poremećaj iz spektra autizma je predstavljao isključujući kriterijum za dijagnostifikovanje ADHD-a. Od 2013. godine ukoliko su ispunjeni kriterijumi za oba poremećaja, omogućeno je postavljanje obe dijagnoze istovremeno.
Deca i adolescenti sa ADHD-om često imaju akademska (školska) postignuća koja su niža u odnosu na njihove vršnjake, čemu značajno doprinosi i velika učestalost poremećaja učenja kod ove dece (poteškoće u praćenju instrukcija, organizaciji, planiranju i smanjena istrajnost u rešavanju zadataka) i poremećaja čitanja i pisanja (disleksija i disgrafija). Važno je rano prepoznati oba poremećaja kako se se detetu pružila adekvatna i pravovremena pomoć.
Poremećaj ponašanja i poremećaj protivljenja i prkosa spadaju među najčešće komorbiditete kod dece sa ADHD. Istraživanja pokazuju da između 30 i 50% dece sa ADHD-om takođe ispunjava kriterijume za postavljanje dijagnoze poremećaja ponašanja, kao i da je udruženost ovih poremećaja češća kod dečaka.
ADHD utiče na sve aspekte funkcionisanja: školsko, akademsko, socijalno i profesionalno funkcionisanje.
Deca sa ADHD-om često postižu slabiji uspeh u školi u odnosu na svoje intelektualne mogućnosti. Doživljavanje neuspeha u školi, kao i svaki neuspeh, dovodi do snižavanja očekivanja od sebe samih i smanjenja sopstvenog osećaja kompetentnosti što posledično može dovesti do razvoja anksioznosti i/ili negativnog stava prema školi. Zajedničko delovanje primarnih (slaba frustraciona tolerancija, slaba kontrola impulsa, teškoće u organizaciji i planiranju) i sekundarnih (nisko samopouzdanje i negativna očekivanja od učitelja/nastavnika) deficita dovodi do lošijeg uspeha u školi i time ograničava potencijal za postizanje uspeha u akademskoj zajednici.
Iako neka deca sa ADHD-om imaju sasvim uobičajene i korektne odnose sa vršnjacima, mnoga istraživanja koja su upoređivala socijalni status dece koja imaju ADHD i dece koja ovaj poremećaj nemaju saglasna su u tvrdnji da decu sa ADHD-om vršnjaci više odbacuju. Odbačenost povećava rizik za razvoj dodatnih poteškoća koje često prate ADHD (agresivnost, ,,ispadi besa’’…) koji posledično dovode do još većeg odbacivanja i socijalne izolovanosti.
Osim na dete, ADHD utiče i na roditelje, braću i sestre, izazivajući teškoće u porodičnom i bračnom funkcionisanju. Zbog toga je veoma važno da se roditelji ukoliko posumnjaju da njihovo dete ima ADHD obrate odgovarajućem stručnjaku (prvenstveno dečijem psihijatru), a nakon obavljanja dijagnostičkih pregleda započnu sa odgovarajućim tretmanom.
Kao što smo već istakli, osnovni znaci i simptomi ovog poremećaja uočavaju se u različitim okruženjima i prilikom obavljanja različitih zadataka. Stoga dijagnostikovanje ADHD-a obuhvata intervju sa roditeljima, intervju sa detetom, opservaciju ponašanja, skale procene, informacije od vaspitača/učitelja/nastavnika i informacije o kognitivnom funkcionisanju. Neuropsihološka procena se ne smatra važnom prilikom postavljanja dijagnoze ali ona može biti veoma značajna za planiranje i praćenje ishoda tretmana.
Tretman, u zavisnosti od uzrasta i stepena težine simptoma, obuhvata psihosocijalne, bihejvioralne i kognitivne strategije sa ili bez medikamentozne terapije (o medikamentoznoj terapiji odlučuje lekar – psihijatar). Tretman mogu sprovoditi psiholozi, defektolozi i stručnjaci iz srodnih struka koji su prošli odgovarajuće obuke i edukacije.
ADHD je hroničan poremećaj i tretman se uglavnom sprovodi godinama. Prva linija terapije i kod dece i kod adolescenata je rad sa roditeljima. Trening roditelja za kontrolu ponašanja (Parent training in behaviour menagement) pomaže roditeljima da se upoznaju sa očekivanim razvojnim postignućima za uzrast, sa ponašanjima koja jačaju odnos roditelj – dete i sa specifičnim veštinama reagovanja kada dete ispoljava problematično ponašanje. Ovaj trening pokazao se naročito efikasan kod mlađe dece. Bihejvioralna terapija uključuje obuku odraslih da predvide i utiču na pojedine situacije u okruženju kako bi se poboljšalo ponašanje deteta ili adolescenta. Preporučuju se i ADHD fokus grupe, individualni trening za roditelje i učitelje, kao i porodična psihoterapija. Kod dece uzrasta 12 godina i starijih, osim rada sa porodicom, poželjna je i individualna kognitivno bihejvioralna psihoterapija.
KORIŠĆENA LITERATURA:
1. Milica Pejović, Nađa P. Marić, Ana Kesić, Vanja Mandić Maravić, Aleksandra Savić Parojčić (2022). Terapijske smernice za dijagnostiku i lečenje poremećaja pažnje kod dece i odraslih. Institut za mentalno zdravlje. Beograd 2. Salkičević Svetlana, Tadinac Meri (2017). Neuropsihološki aspekti istraživanja ADHD-a kod djece. Naklada Slap. Zagreb 3. Velki Tena (2018). Priručnik za rad sa hiperaktivnom decom u školi. 2. prošireno izdanje. Naklada Slap. ZagrebNAPOMENA:
Kompletan autorski sadržaj na našem sajtu koji uključuje grafičke, tekstualne, programske i ostale materijale, nalazi se pod zaštitom važećeg Zakona o autorskim i srodnim pravima. Zabranjeno je prenošenje tekstova u celini ili delova tekstova bez navođenja autora i izvora kao i linka ka našem sajtu (www.igromdoreci.com).